Za osmogodišnju Lejlu je petak bio najtužniji dan u sedmici. Dok su ostala djeca bila radosna što se bliži vikend, ona je u sebi nosila veliki teret, a to je selidba.
Sabina je imala svoje planove za vikend. Odlazak Lejle bio je samo još jedan način da oslobodi prostor za sebe – da se opusti, izađe, možda se viđa s nekim novim. Lejla, s druge strane, znala je da njeno prisustvo u domu oca znači da je samo „vikend gost“ u njegovom životu. Iako je imala dve kuće, nijedna nije bila njena. Nije imala svoju sobu, spavala je na garnituri i budila se rano da bi njen tata mogao da gleda utakmicu. Svaka nedelja bila je isto – iz vikenda u vikend, ona je živela u dva sveta, ali nijedan nije bio potpuno njen.
Jednog petka, dok je pakovala stvari za još jednu selidbu, nešto se promenilo. Lejla je stajala ispred zgrade i gledala svoj odraz u staklu. U tom trenutku je shvatila da, iako ima dve kuće, zapravo nema dom. Dom nije samo zgrada, to je osećaj pripadnosti. I dok su njeni roditelji, Sabina i Edin, bili odsutni ili nezainteresovani, Lejla je odlučila da pobegne. Nije bežala od njih, već od sebe same. Nije želela više biti samo „gost“ u životu koji je trebao biti njen. Nije više želela stalno prebacivanje sa jednog mesta na drugo, bez ikakvog prava da se oseća kao deo porodice.
- Kad je Sabina shvatila da Lejla nije u stanu, nastao je haos. Počeli su da je traže, ispituju prolaznike, obilaze parkove, ali nisu mogli da je pronađu. Iako je njen otac bio nezainteresovan, a majka se vrtela u vlastitim problemima, Lejla nije znala gde da ode, ali joj je postalo jasno da je potrebna promena.
Te večeri, kada su stigli do starog stana, tamo su je pronašli. Nije plakala, nije bežala – samo je sedela na hladnom betonu, spokojna. Na zidu je nacrtala svoju verziju porodice, onu koju nije viđala kroz razdvojene svetove svojih roditelja. Nacrtala je dom onakav kakav je želela da bude, s roditeljima koji su zajedno, ruku pod ruku, u mirnom okruženju. Lejla je želela da im pokaže da dom nije samo prostor – to je osećaj pripadnosti, a ona nije pripadala ni u jedan od svetova koji su joj bili ponuđeni.
Poruka koju je želela da pošalje bila je jasna. Lejla nije bežala – ona je samo želela da bude u prostoru gde nije morala da pakuje ruksak i gde nije bila samo gost u životu svojih roditelja. Znala je da pravo na dom nije nešto što zavisi od toga u kojem stanu se nalazi, već od toga kako se oseća, kako se voli i poštuje.
- Kroz ovaj trenutak, Sabina i Edin su shvatili da njihov odnos ne bi trebalo da bude definisan samo pravima i obavezama. Nije bilo važno koliko su imali bogatstva i stanova, već kako su omogućili svojoj devojčici da se oseća voljeno i sigurno. Lejla je bila njihova prioritet, a njena sreća je zavisila od njihove sposobnosti da stvore topli dom, čak i ako nisu imali savršene okolnosti.
Taj vikend su sedili za stolom kao porodica. Nije bilo svađa, nisu postojale komplikacije. Samo su bili ljudi koji su odlučili da budu dom jedno drugom. Lejlin roze ruksak, koji je prethodno bio teret, sada je postao podsećanje. Podsećanje na to da dom nisu zidovi – dom je ljubav, prisutnost, i to što se osećamo voljeno i prihvaćeno, bez obzira na sve okolnosti koje nas okružuju.
